Sunce pod morem

Negde u sred tropske šume, pod masivnim lišćem džinovskih monstera, vodila je putanja kroz nisku paprat pokraj žamora i drugih zvukova reke. Odmah do mene stajala je jedna ogromna plava žaba, kao da je nabasala na mene ili ja na nju. Ali mi je delovala pitomo i prijateljski, čak kao da se oduvek znamo. I bile su još dve životinje tu, oko mene. Ne znam tačno da li su životinje ili neka druga bića. Jedno od njih je bilo vrlo brzo, toliko da se ne može uhvatiti pogledom, a drugo je bilo nešto kao duh, ili leptir koji neprestano menja boje i oblik. I po svemu, bili smo na putovanju sa tajanstvenom misijom, čije odredište je bilo u sećanju kroz koje je moj pogled jedrio. Putovali smo uzvodno od reke, i ubrzo naišli na liticu. Nije bilo puta dalje, sa ivice tla je ponirao bezdan, a u daljini se pred nama završavao dan. I dok smo pokušavali da nađemo put, iz ponora su počele da rastu dugačke tamne alge, kao zmije, sve do ruba litice. Nisu išle dalje, i ja pružih ruku da ih dodirnem, i nad ambisom se odrazila moja ruka. Bilo je toliko prozirno i bistro more pred nama da se sunce moglo videti kroz vodu ispod horizonta. Tu smo sedeli neko vreme.